ОДЛОМЦИ
Пише: Димитрије Жарковић
Мало село на самом југу Србије тог фебрарског јутра је више подсећало на Петроград него на поробљену територију. Кровови колиба светлуцају од преосталог снега, a густо збијене куће чувају људе од туђих погледа. И куће су се збиле као да знају шта их очекује. Да, згуснуле су редове, као и људи на средини овог сеоцeта. Ту, испред старе мале цркве, стоји човек од својих двадесет седам-осам година. Одело му је просто. На ногама опанци и чакшире, а горе, неки војни шињел и кошуља. На глави му је шубара од јагњеће коже. Око њега стоје густо збијени људи, старци, жене и деца. Са његове десне стране постројени су наоружани мушкарци. Нису то војници него народ који је оставио рало и узео пушку у руке. Став им је миран, а поглед некако пријатељски. По њиховом лицу види се да то нису звери него људи и да нису кренули од својих кућа због крвожедности, злобе или користољубља, већ због правде, части и слободе. Мужеван глас Косте, човека који стајаше испред цркве, одјекивао је и уносио наду, кројио и прекрајао. Говорио је са станкама наглашавајући суштину. ,,Дужност сваког човека је да се бори против неправде, против угњетавања, против непријатеља своје земље. Ниједном човеку није суђено да буде сужањ већих и јачих од њега.“ Тим речима је започео своје излагање Коста. Гладна маса сељака и радника, потлачених људи, гутала је сваку његову реч. Старци са штаповима, жене у сукњама, деца са букваром. У свима су одјекивале исте речи или, боље речено, иста реч – слобода, коју су често сањали протеклих година.
У овим поробљеним крајевима земље Србије живело се теже него било где у Европи. Бугари су редовно убијали, пљачкали, палили, бугаризовали и уништавали сваку трунку наде и српства. „Ако желимо слободу морамо је узети, морамо је узети у своје руке, освојити и отети“, наставио је говор Коста и позвао све људе да помогну и крену с њим у буну и устанак. „Наша браћа само што нису пробила фронт, зато им олакшајмо и покажимо целом свету да умемо и ми да се боримо“. Истог тренутка људи који су слушали говор громогласним усклицима одобрише ове речи, почевши да прилазе и да се поздрављају са својим новим саборцем. Новопридошлим борцима је на храбрости честитано. Они ће осветити своје земљаке и спасити део своје земље. Одмах после збора људи су отишли кућама. Доносили су ко је шта имао, неко хлеба и соли, неко ракије да се војска нахрани. Било је оних који су доносили оружје, ножеве и пушке, заоставштину из прошлих ратова и борби. Разви се колона војника. Било их је око тридесет, што старијих што млађих. О шареноликости ове армије, што по њиховом изгледу, што по њиховом наоружању, сувишно је причати. Ко је шта имао, то је и понео. Сви су ишли ношени једном мишљу која их је покретала на борбу. Одмах иза села макадамски пут је скретао у шуму. Колона уђе у прелепу храстову шуму. Двадесетогодишњак Жарко, последњи у колони, окрете главу ка селу да се можда последњи пут осмехне своме дому, својој драгој, гробовима његових старих. (…)
***
(…) „Виде се светла, то су сигурно они. Ено погледај према оном пропланку сасвим лево од града. Tамо, видиш ли? Логорске ватре, има их много“, започео је Жарко разговор са својим другом. Вече је било хладно, типично мартовско. Провејавао је снег. На ободу шуме раштркана војска устаника крила се иза старих букових стабала. Поља прекривена снегом и густа ноћ без месечине добро су прикривали и најмањи покрет. Просто речено, није се видео ни прст пред оком, а камоли човек са велике даљине. Жарко је са својим друговима отишао у извидницу до саме периферије града. Једва су се пробијали кроз сметове. На неких сто педесет метара од себе спазио је главнину непријатељских снага .
„Колико нас је?“, упита Жарко.
„ Десетак“, одговори један старац.
„Ја мислим да је најбоље да нападнемо. Знам да нас је мало, али имамо шансу. Ко ће са мном?“
Нико се није ни померио, нико ништа није ни одговорио. Сви су оштро и одлучно гледали напред ка новом изазову. Њихово ћутање Жарко је схватио као одобравање, па одмах затим рече: „Спремите се за јуриш“. Сви људи полако скидоше пушке, натакоше бајонете и репетираше оружје. Почеше да миле ка непријатељскем логору. Чудан је и леп осећај када се лицем пробијаш кроз тек нападали снег. Хладноћа и бол који се осећају бивају неутралисани топлотом тела . Очи сузе док се за трепавице хвата иње. На око десетак метара од прве логорске ватре зауставише се и Жарко полако отвори поклопац бомбе. Удари је у кундак своје пушке и каписла експлодира. Одбројавао је у себи. Када изброја до три, баци гранату што је даље могао. Она паде скоро по средини логора. Није се чуо туп ударац у земљу, ваљда због снега. Потом је уследила чудна тишина. ,,Шта ако се ништа не догоди? Шта ако нас побију?“ Али његово размишљане прекиде експлозија. Он одмах устаде и повика: „Јуриш!“ Убрзо се деситина устаника нашла у вртлогу борбе. Нагло пробуђени и ошамућени бугарски војници нису знали шта их је снашло. Ни сам командант Коста, а ни његови војници нису знали шта да раде. Неки су хтели да се повуку, а неки да крену у бој. Док су се они двоумили, на километар од њих, њихови саборци под Жарковим вођством уништавали су надмоћније бугарске трупе. Изненађени овим ударом, без снаге да се саберу и узврате, непријатељски војницу су се дали у бег. Те вечери десетина је савладала пук, бели снег се зацрвенео, а ваздух је добио мирис и укус барута и крви. (…)
(…) Испред се видело сунце које израња из мрака као и град који чека ослободиоце, а иза поље препуно мртвих војника у локвама крви. Пристигла је главнина снага, али тек на крају. Једини који је преживео био је Жарко. Остала деветорица страдаше у бици.
***
Устаници су поослобађали све веће градове и села ширећи слободарски дух. Кренули су чак и на Ниш. А онда је стигла одмазда. Огромна војска их је потиснула и брутално гушила устанак. Мала сеоска црква једина је преживела пожар. У њој клечи Жарко и моли се Богу: „Зашто, Боже, зашто? Зашто си допустио да нас убијају? Да ти испричам нешто. Видео сам, пре него што уђох у овај пакао, како село гори, како бацају дете у бунар. Неки људи су били везани за запаљени стог сена. А знаш ли шта је било у мом шљивару, тамо где сам одрастао? Знаш ли шта је било? Моја породица, сви обешени. Погледај само колико је у овој цркви лешева. Борили смо се против крвожедних хорди, а ти си допустио да нас они прождеру. Хвала ти. Шта су коме згрешила деца, да, бебе и деца која мртва леже. Гледао сам како их подижу на бајонете и с њима се играју као крпењачама. Казнио си ме тиме што си допустио то да видим! Ми смо се борили за слободу, доста нам је било угњетавања, а ти си нам донео још више ропства. А где су наши које смо чекали, где су савезници, наша војска која је требало да пробије фронт, где је? И њима хвала као и Вама. Мени није криво, нас ће осветити. Мада, да би осветио јунака, мораш да будеш јунак. Сви смо ми људи, зар не? Они су убијали нас, па ми њих, и онда опет они нас. Ја се не кајем, да се сутра родим, исто бих учинио. Сутра ће о нама причати наши синови. А ти, и сви твоји који живе у слободи и моле ти се, који су као борци, сви сте ви кукавице. Примио си ове јунаке који леже око мене у рај. Видим да си им дао места светих ратника. Видим и како се Свети Ђорђе и Димитрије клањају мојим саборцима. То су и заслужили. Прими моју измучену душу ако хоћеш. Али, прими и душе свих бораца за слободу. Да, за ту недостижну слободу“, биле су последње Жаркове речи. Полако је спустио руку на кожну футролу и извадио руски „Нагант“. Прислонио га је на слепоочницу и повукао обарач.
Судбина најславних устаника из те давне 1917. била је трагична. Топлички устанак је после ослабађања Куршумлије, Лебана, Прокупља и Блаца брутално сломљен од стране надмоћних бугарских и аустроугарских снага. Помоћ није стигла.
Слободу нису дочекали, али можемо рећи да су својим примером стали у ред великана која је ова земља икада имала. Својим примером поручили су будућим поколењима да су достојни својих предака. Почивајте у миру хероји и знајте да вас се сећамо!