Наставничко веће Школе на седници одржаној 14. јуна 2021. године донело је одлуку да посебну похвалу – награду Ученик генерације у школској 2020/2021. години добије матуранткиња гимназије Миа Шолак. Ако поменемо само награде на такмичењима највишег ранга, Миа је освојила прву награду у републици из књижевности, три прва места у екипној конкуренцији (уз један пласман на светско првенство из експерименталне физике), три друга места из српског језика, језичке културе и књижевне олимпијаде и једно треће место у републици из српског језика.
Ученица Миа Шолак овим резултатима заправо показује своје највеће врлине: вредна, елоквентна, темељна у раду, заинтересована за различите наставне предмете и научне области. Треба нагласити њену способност да изузетно функционише у тиму, јер је освојила и награде на тимским такмичењима, учествујући у пројектима и дебатама у групама које су сачињавали ученици наше Школе, али и у групама са вршњацима из различитих крајева Републике Србије.
Одељенски старешина, као и предметни наставници, мишљења су да ученица способност за рад у групи и тиму показује и током редовне наставе, те је свесрдно и несебично помагала својим друговима у одељењу у савладавању градива, у реализацији групних пројеката и подстицала их да напредују у освајању нових знања. Својим радозналим духом и способношћу за апстрактно мишљење, подстицала је и своје предметне наставнике да креативно осмисле наставне садржаје и занимљиве проблемске ситуације на часу. Осим тога, изузетним васпитањем и лепим понашањем ученица показује поштовање према наставницима, као и својим друговима у одељењу.
Радозналог духа, увек у стању запитаности, Миа је истраживачки проучавала све наставне садржаје, подједнако добро представљала своја знања и писмено и усмено. Темељна, убедљива у својим одговорима, проницљива, вешта у комуникацији, њена знања далеко превазилазе исходе који су предвиђени планом наставе и учења за сваки предмет. Разговор са ученицом генерације вођен је 17. јуна 2021. године.
Да не кренемо баш од питања „која је била твоја прва изговорена реч“, али шта су била твоја главна интересовања кроз основну школу?
Миа: Приближно иста као и у средњој, ако не и шира. Учествовала сам и у активностима које нису имале везе са школом. На пример, глумила сам у свим представама које је приређивао наш Културни центар, завршила сам основну музичку, клавир, ишла сам на пливање рекреативно, на фолклор, једно време на гимнастику… Баш сам била заинтересована за различите ствари.
Да ли је било неког интересовања за науку, или само за факултативне активности?
Миа: Што се тиче науке, још код учитељице занимала сам се за математику и много више природне науке. У наставку основне ишла сам на додатну наставу и такмичења из свих природних наука. Учествовала сам редовно и на фестивалима науке које смо организовали у нашој школи.
А у вези оне глуме, која ти је улога остала у најлепшем сећању?
Миа: Представа Лепотица и звер. Ту сам имала баш главну улогу…
Звер?
Миа: (Кроз смех) Звер, Звер… Наравно! Дакле, кад сам дошла у Центар за културу, нисам очекивала да у првој представи добијем одмах баш главну улогу – Лепотице. Након тога имали смо и друге представе, а моје улоге су увек биле неке девојчице… добре, фине. Било ми је то занимљиво, јер ја нисам баш тако мирна, сталожена. Више сам, да тако кажем, екстровертна.
Да ли се сећаш како си се одлучила за гимназију уопште, мада ти то можда није била велика дилема, а друго – како си се одлучила да дођеш у Свилајнац?
Миа: Да, гимназија је била свакако мој избор, само сам имала дилему да ли природно-математички или општи смер. Већина мојих вршњака уписала је гимназије у окружењу: Јагодина, Ћуприја, Параћин, а мањи број је био за Свилајнац. Ова школа је још тада била на гласу као јака школа, да професори доста траже. Мени је баш то одговарало јер сам знала да ћу да наставим школовање. Имала сам и старије другарице које су ишле тада у гимназију у Јагодини и у Свилајнцу, па су ми оне поредиле предности и мане једне и друге школе. На крају сам, иако сам сазнала да се у Свилајнцу очекује озбиљнији рад него у свим другим гимназијама у округу, знала и да се тако ради из свих предмета. То нам на крају даје могућност да после гимназије упишемо штагод желимо. Други аргумент за овај избор био је близина школе мом родном крају. Треће, тада нисам желела потпуно да се одвојим ни од других наука, од српског језика нарочито, па ми је општи смер дошао као погоднији за моја интересовања. Гимнзију у Ћуприји сам врло озбиљно разматрала због могућности да упоредо идем у средњу музичку школу. Најтеже ми је било да се одрекнем музике, али и то сам жртвовала, уз природно-математички смер – све да бих дошла у ову гимназију.
Није те ништа уплашило по питању свилајначке гимназије?
Миа: Пааа, било је ту разних причица. Не знам, да не уплашим ове генерације које тек долазе. (Смех) Али то је већ наша интерна шала… Него морам да кажем да сам учествовала кроз целу основну школу и на такмичењима рецитатора. Немам неке значајне резултате, тако да то не морамо ни да помињемо. Али хоћу да кажем да сам се у глуми баш била нашла, тако да ако не успем у математици, физици или електротехници, можемо да будемо колеге бар на пољу глуме. (Смех)
Да се вратимо на једно озбиљно питање. Мада знаш оно кад у неком књижевном клубу гостује неки писац па га питају: „Како ви то пишете? У чему је тајна вашег заната?“ Тако, ризикујем да поставим једно отрцано питање, али мене то заиста копка. Када ти пишеш есеј, на пример онај о Суматри, како се за то припремаш? Како тече тај процес настајања твог дела?
Миа: Занимљиво питање. Никада не читам и не проучавам дело зато што планирам нешто да напишем о њему. Проучавам га најпре зато што желим да знам, друго, зато што ми треба за школу и треће – због такмичења. Ако ме неко дело посебно заинтригира, волим да читам критике других великих умова, иако они понекад нису објективни. Свакако волим да видим како су велики умови доживели то дело и којим ће аргументима образложити своје виђење. Сад, за Суматру конкретно… Тај процес је доста сложен. Увек захтева више слојева кроз које морам да прођем пре него што седнем да пишем о делу. Прво читам дело и тражим сопствене утиске, без утицаја са стране. Друга етапа одвија се на часу, у разговору са професорком Лидијом и делимично се преобликује мишљење на основу питања која она нама поставља. Трећа фаза је она када нама професорка Лидија анализира дело и коментарише нека наша запажања. Након тога неопходно је да прође време да би се обиље информација и мисли слегло. У међувремену читам још понеку анализу, највише да бих подстакла мозак да и даље одржава тај мисаони процес о делу. Е кад хоћу да пишем, на пример ујутру у десет, ја не знам да ли до увече у десет напишем два реда. То је време када се по цео дан бавим тим једним делом. Све што тог дана радим у вези је са тим делом. То је део процеса који од мене изискује највише напора, прилично је исцрпљујући. Најзад, кад увече седнем, све оно што ми се кувало по глави, сви ти разни путеви, све изручим на папир.
А када најзад запишеш своје мисли и када то прочиташ, да ли се враћаш поново да коригујеш, дотерујеш? Или је то – то? Написала сам и – готово!
Миа: Наставља се то још два-три дана. То је период када можда још нешто допишем или мењам оно већ написано. После тога стајем. Након неколико дана то више није та иста инспирација. Али питали сте за Суматру… Ту је био и посебан сплет околности. Када сам размишљала о песнику који би одговарао теми за писмени задатак, падали су различити предлози, најчешће Дис, али се мени уз сваки предлог у глави јављао и Црњански. А онда, када је већ требало нешто и да запишем, добила сам корону. И сад, можда и у томе што је Црњански, за мене фасцинантан јер сам тако упознала наш симболизам, када је писао Суматру живео у изгнанству, тешким животом, у мукама, а ја са топломером у једној руци, у мукама због короне, пишем о Суматри – можда и у томе има неке симболике.
Још само ово. Када пишеш, да ли прво пишеш руком, тојест оловком, на папиру, или…
Миа: Никако. Никако. Обавезно куцам. Реченице су ми сложене, дугачке. Некада заборавим шта сам почела па се збуним. Док пишем, то није линеаран процес, седнем и избацим речи, него док пишем ја исправљам, бришем… На папиру би то био хаос. Притом увек у глави имам неки основни концепт и знам куда идем.
Узбудљив процес. А осим писања или читања или Књижевне олимпијаде, ти си учествовала и на Турниру младих физичара. Да ли би могла нашим читаоцима да дочараш припреме и атмосферу са самог такмичења?
Миа: Сама форма такмичења мени је била узбудљива. Никада раније нисам имала прилику да видим научну дебату. Уживала сам да гледам друге такмичаре са претходних међународних турнира, а још веће задовољство било је да учествујем у томе. Онај део: колико времена и напора је уложено… Јесте било напорно. Ово је експериментални део физике који мора да се поткрепи теоријом. Онда ако резултати не одговарају теоријским очекивањима, јер идеални услови не постоје, а идеализације попут материјалне тачке нису увек применљиве, након детаљне обраде резултата треба образложити на научни начин исходе експеримента. Све заједно врло напорно. Међутим, када радите са другим људима, као када сам ја радила са мојим ментором или када смо ми такмичари заједно радили у Петници, када сте у томе заједно са људима који физику воле као и ја или више од тога, када имате од кога тако пуно да научите – онда све постаје много лакше. Било ми је задовољство да учествујем и ако би ме неко позвао да идем поново – ишла бих радо.
Физичарска дебата је занимљива форма надметања за коју си се ти припремала тако што си се упознала са пропозицијама и гледала снимке претходних такмичења. Занимљиво је да нам опишеш у каквом се стању духа и свести налази један млад човек када треба да изађе пред публику и да сукобљава своје научне аргументе са другима. Притом то није дебата у којој могу да се причају приче, него озбиљна научна дебата на пољу фундаменталне природне науке која барата егзактним, проверивим доказима.
Миа: Када се млада особа нађе пред таквим задатком – није јој лако. Постоји део теорије који покрива тај феномен, али у једном делу нико никада пре није то тако истраживао. Највећи део рада заснива се на сопственим закључцима. Мени је било важно да знам да сам у праву, да се не догоди да убедим остале у нешто што није тачно јер то је егзактна наука. Ја сам се осећала као неко ко открива тајне Универзума, као прави научник, мада не могу баш да се поредим са правим научницима. Посматала сам лет карте као да сам открила и посматрала лет нове комете. Када дођемо до такмичарског духа, то је као борба за опстанак, борба за територију. За разлику од оног такмичења у решавању задатака, овде ви браните ставове, а противници тврде нешто супротно. С једне стране то може да оде у нежељену крајност, да постане превише лични обрачун, када друга страна настоји по сваку цену да вас побије. Мислим, да побије ваше аргументе, не вас, наравно. А с друге стране то може да буде права продуктивна научна дебата која рађа нове идеје. Много измешаних емоција. И сада, када о томе причам, осећам узбуђење. Као да бих сада истрчала за говорницу.
Имаш те интимне доживљаје, као када пишеш есеј, имаш искуства са индивидуалних такмичења, када се надмећеш са вршњацима, а онда имаш и тимске догађаје, као Турнир младих физичара, квиз Упознајмо Европу и Климатон, када си део екипе. Свуда побеђујете. Да ли у тим тимовима ти преносиш позитивне вибрације, да ли си лидер или не? Како изгледа тај тимски рад?
Миа: У свим такмичењима сам имала истог ментора или менторе. Професор Рајко, уз професорку Јелену, много доприносе нашим успесима јер нас припремају за нешто што је нама ново и непознато. Када неко има ентузијазам, онда подршка ментора много значи. У два од четири такмичења била сам лидер, али мислим да то није пресудно. Једино што добро познајем колегинице из тима, њихова интересовањаи јаке стране и могуће је да умем да извучем најбоље од њих.
Добро си приметила да су ово нове врсте такмичења. Велики систем, какв је наш образовни систем, то тешко препознаје и споро се прилагођава општем прогресу. Шта мислиш колико је битно да, осим такмичења у знању, постоје и такмичења у примени знања?
Миа: Систем јесте тром, слажем се. Већина ученика опредељује се за та класична такмичења у знању због проходности на факултете. То што се ова савремена такмичења у којима се обично тражи примена знања и вештина, која су подједнако тешка, ако не и тежа од класичних такмичења, дискриминушу – просто није у реду. Сигурна сам да и систем такмичења и факултети треба да препознају квалитет многих савремених такмичења. Друго, замерила бих и професорима зато што ученици нису обавештени о различитим такмичењима. Не мора нико да тера ученике, али треба да објасни ученицима шта је квалитет ових такмичења, зашто је за нас корисно да учествујемо. Поред тога што се у овим такмичењма очекује примена знања, сва она дају слободу учесницима да развијају сопствену креативност, да буду иновативни, да имају улогу у промени окружења, на пример утицај на климатске промене.
За системске промене некада треба много времена…
Миа: Али ми смо већ дуго некакво модерно, технолошко друштво. То одавно више није ново. Ми знамо, не да је потребно да се прилагођавамо… То је сада већ неопходно! Можемо да искористимо и информационе технологије и свакако то може да учини наставу занимљивијом.
Поред књижевности и уметности мени је нарочито занимљиво твоје интересовање за музику. Ако стижеш да свираш – шта волиш да свираш? И кад слушаш музику – шта волиш да слушаш?
Миа: Слушам заиста све. Можда је то типски одговор, али је буквално тако. Зависи од расположења. Када сам сетна, најчешће слушам класику. Мада понекад и када сам раздрагана – слушам класику. У ствари, зависи од тренутка. Највише слушам класичну и поп музику. Слушам и рок, домаћу и страну музику… А када свирам, такође волим да пробам да свирам различите жанрове. Наравно, најчешће свирам класичну музику јер сам се за то образовала.
Када хоћеш да вежбаш неки класични комад, колико ти времена приближно треба?
Миа: Аух, зависи. Када је неки високи класицизам у питању, Моцарт, Бетовен или Хајдн, то су најтежа дела. Потребно је месец или два, и то уз вежбање више пута недељно. Е када су барокни композитори, на пример Бах, онда треба нешто мање времена. Та дела се брже уче, али се брже и заборављају. Највише уживам у романтичарским делима, у Шопену и валцерима. Тамо има и незгодних делова, али има и пријемчивих, лакших за свирање. А и слушаоцима лакше уђу у ухо.
Да ли постоји нека веза између музике, граматике, биологије, физике, математике и фитнес тренинга.
Миа: Научна је чињеница да постоји веза између музике и математике, поготово између свирања клавира и математике. Између природних науке и музике постоји неки природни склад. Тренинг и све остало можда нема везе. Ипак, знате како каже Филозоф у филму Лајање на звезде: „Умни рад је физички неиздржив.“ Мени лично је важно да одржавам кондицију да бих имала енергије за интелектуалне напоре. А имала сам и такве доживљаје да, када интензивно вежбам математику па станем испред клавира, да ми се све бројке, формуле, ноте и дирке комбинују, просто као ватромет у глави.
А да ли си, поред квиза у Ноћи истраживача, некада размишљала о још неком квизу?
Миа: Јесам, рекли су ми укућани да ће да ме пријаве за Потеру или за Слагалицу. Када пратим Слагалицу, добро играм мој број, а позната сам по томе да волим да рачунам, то зна мој професор физике и моја професорка математике Ана. Разне друге игре покривају градиво из школе. Једном су у спојницама биле латинске пословице, а мени је то било свеже из првог разреда и само сам верглала.
Шта би онда изабрала, потеру или слагалицу?
Миа: Слагалицу. У потери се више проверава моћ закључивања. Ретко ко може да одговори на питање одмах, за кратко време, осим трагача, тако да је више ствар повезивања и закључивања. Слагалица се више ослања на знање и интелектуалне вештине.
Ово питање је можда стереотипно, али морам да питам… Како ти све ово постижеш?
Миа: Стереотипан одговор био би: ко воли – он може. Али, заправо, морате да имате и атмосферу у кући, тим људи који вас подржава и разуме. Уз то је све могуће. Без тога – тешко.
Онда вероватно не стижеш да се дружиш са вршњацима… Тако посвећена само науци, музици и свим другим стварима.
Миа: Не бих баш рекла (смех). Кључ успеха је добра организација. Ја се стално виђам с друштвом, стално излазимо. Ако немам с ким да делим задовољства и успехе, онда ништа не би имало смисла. Шта бих ја била као изолована јединка?
Друштво мора да је љубоморно, вероватно те оговара иза леђа…
Миа: (Кроз смех) Јесте, у праву сте. Не, ако ћемо озбиљно, друштво је, наравно, изузетно… Сви ме подржавају, разумеју. Понекад желим да им посветим више времена, али кад изађемо ја сам исцрпљена зато што сам целог дана удисала испарења воска или испаљивала некакве карте (смех). Очекујем да тада неће да разумеју моје расположење јер многи нису опредељени за науку као ја, имају другачија интересовања и ја то поштујем. Међутим, никада нисам ни ја наилазила на њихово неразумевање. Чак показују више разумевања него што бих очекивала.
И сад, кад се осврнеш на сва такмичења, све часове наставе и сва дружења, да ли постоји један догађај или доживљај из гимназијских дана који би издвојила, за који кажеш себи: „Ово никада нећу да заборавим“?
Миа: Не знам да ли бих могла да издвојим један догађај. Можда екскурзије. Мада их је било мало. Можда није најважнији, али ми је најсвежији доживљај матурски рад из српског. Још сам у основној школи размишљала како ли изгледа писање састава у гимназији. Чак сам и истраживала по интернету. И сад, излазимо после матурског писменог испита и ја премотавам у својој глави: „Боже, дошла сам у ову школу као дете, а излазим као човек, као зрела особа која има сопствено критичко мишљење.“ Само су ми жмарци прошли телом. Неописиво. А ето, одмах се сетим још једног неупоредивог доживљаја. Када сам чекала резултат одбране матурског рада из физике, када су ми професорка Бојана и професор Рајко рекли да сачекам испред. Тих десетак минута као да сам чекала резултат неког тешког испита на факултету. А када су ме позвали да се вратим и када ми је професор рекао „Честитам, колегинице“, тада… Ух, пукао ми је глас сада… Тада као да сам погледала у неку своју светлу научну будућност.
То заиста јесте велики корак у будућност. Отуда то колегинице, као међу академским грађанима. Матуру су некада звали испит зрелости.
Миа: Испит зрелости? Ух! Па јесте тако. Додуше, моји другари се шале: „Сада званично спадамо у незапослена лица Србије“.
Шта, као незапослено лице, планираш да радиш овог лета?
Миа: Планирам да радим све оно што сам запостављала током припрема за пријемни испит. То подразумева обилазак неких земаља по Европи, са породицом или са друштвом. То подразумева да идем на базен, да пливам. Имам у плану још неке активности које су за мене нове, али нису до сада биле оствариве због школе.
А шта планираш да радиш од октобра?
Миа: Планирам да радим оно што волим, за разлику од овога што исто волим (смех). Планирам да конкуришем и полажем пријемни на Електротехничком факултету, а предаћу документа и на Филолошком, где сам ослобођена пријемног. Волим књижевност, а кад већ имам прилику, предаћу документа и отићи ћу на бар једно предавање. Па ћу да видим колико је ова моја амбиција остварива…
Хвала ти што си пореметила све планове за данас и одвојила време за овај разговор. Желимо ти подједнаке успехе у академском образовању као у овом школском. И блиставу научну каријеру, наравно.
Миа: Хвала на занимљивим питањима. И на лепим жељама. Било ми је задовољство.