| Пишу: | Фото: | ||
 | Јована Љушић |  | Марко Петровић |
 | Марија Јевремовић |
Гимназија је у Свилајнцу основана 1877. године, у време постепеног ослобађања Србије од вишевековне окупације Отоманског царства и зачетка културног, друштвеног и економског процвата обновљене државе. Тако се ова институција, и данас јединствена у Ресави, нашла међу првих десетак гимназија основаних у Кнежевини Србији. Због многих чинилаца током деценија које су уследиле, школа која чува драгоцено наслеђе дуже од века и наставља традицију Гимназије данас ради као мешовита Средња школа „Свилајнац“ и има у сваком разреду само по једно гимназијско одељење.
У галерији Центра за културу у Свилајнцу 11. октобра 2017. године започела је централна прослава јубилеја Гимназије. Отворена је изложба фотографија и експоната из историје Гимназије Трагови за будућа поколења, а одржана је и промоција летописа 140 година Гимназије у Свилајнцу.
Том приликом разговарали смо са актерима и посетиоцима догађаја.
Оливера Мијаиловић из завичајног одељења Ресавске библиотеке, коауторка изложбе
Можете ли нам рећи како је текао процес припреме ове изложбе?
– Пре свега, поносна сам на крајњи резултат изложбе. Мени је било значајно да упознам материју још детаљније и стварно уђем до краја у све догађаје из прошлости, јер друкчије не можете ни да направите изложбу. Прво морате да прикупите сав материјал, детаљно га упознате, а посебно да видите шта би било занимљиво за посетиоце. Било је битно и како формулисати приступ материји. Одлучили смо да следимо неки хронолошки ред, али притом је штета што нисмо могли показати све генерације и све периоде.
Шта је Вама било интересантно док сте спремали изложбу?
– Настојала сам да осветлим неке моменте, попут часописа „Зора“, који је окупљао мноштво младих људи. Интересантна су јако и документа. Мени је било значајно да покажемо и неколико наредби из оних времена. Овде имамо једну школску наредбу, у којој се ученицима забрањује посећивање посластичарница и разговор са осталом присутном публиком.
Милинка Богдановић, професорка физике у пензији и бивша директорка школе
Ви сте били професорка наше школе, такође и директорка. Можете ли нам рећи нешто више о томе?
– Била сам професор физике од 1973, а директор од 1993. године. Око двадесет година сам водила Гимназију, што уопште није мала бројка.
Шта мислите да је могло да се промени од вашег одласка?
– Мислим да се променио начин на који ђаци долазе до сазнања. Данас се без интернета не може.
Шта Ви мислите о нашој школи?
– Гимназија је била претеча свих иновација. Да наша Гимназија има квалитет, потврђује и чињеница да је иза нас пуно добрих професора физике, јер сам и сама једна од њих, попут колега Рајка Савића, Ленке, Милуновића. Ту су и бројни доктори наука. Истакла бих Борислава Васића, који је био ђак генерације, затим Милана Милошевића на пољу електротехнике. Све су то представници бројних учених људи које је ова школа дала. Успех ове школе не јењава током година.
Слађана Стојановић, директорка школе
Како се осећате поводом јубилеја? Шта мислите о нашој школи као образовној установи?
– Прво, веома сам узбуђена због јубилеја зато што сам и сама била ученик Гимназије. Била сам касније и професор српског језика овде, а сада сам директор – значи, упознала сам Гимназију из свих углова. Узбуђена сам и због тога што знам колико је наша Гимназија успешна и неопходна за ову средину. Свесна сам свог положаја и одговорности. Трудим се да се на најбољи начин одужим Гимназији.
Како је било учити нашу школу у ваше време?
– Матурирала сам 1993, а већ 1994. године Гимназија постаје део Средње школе „Свилајнац“. Кроз своју историју неретко је ова школа губила самосталност. Искрено мислим да су ђаци данас више оптерећени, него што смо ми некад били. Времена се мењају, али ђачки живот у принципу остаје исти. И ја сам некад била заузета учењем, мада се увек може наћи времена и за дружење. Такође, из ове перспективе могу да тврдим да су ђачке година најлепше.
Да ли би сте променили нешто у раду наше Гимназије?
– Наравно да бих. Школа мора да се мења са временом. Некада родитељи нису имали никакав утицај на рад школе. Сада и ученици имају парламент, где могу износити своја мишљења и предлоге. Модификују се и наставни планови. Акценат је на осавремењавању наставе и индивидуализацији. Настава се прилагођава ученицима, њиховим потребама и употребљивим компетенцијама.
Да ли сте задовољни својим ученицима?
– Ја сам њима увек задовољна. Они су моја снага и мој ослонац. И задовољна сам колективом, својим колегама и високим квалитетом њиховог рада.
Александра Николић, професорка Спског језика и књижевности
Шта Ви мислите о новим генерацијама? Да ли смо ми достојни својих претходника?
– У Гимназији радим више од двадесет година. За мене је свака генерација којој предајем увек нова и изнова морам откривати чему она тежи, која су њена интересовања. Треба наћи равнотежу при учењу, јер то је одувек била исконска жеља сваког професора, да пробуди знатижељу у својим ученицима. Ова Гимназија постоји већ 140 година и управо захваљујући ученицима зрачи изван граница општине у којој је настала.
Да ли бисте нам рекли колико и да ли се уопште мењао рад школе током вашег учења и рада у њој?
– Свако време има своје изазове. Мој ђачки живот се разликује од данашњих, али сматрам да наша школа увек учи праве вредности. У суштини пружа образовање и васпитање, али и негује традицију.
Глас наше Гимназије се далеко чује захваљујући њеним професорима и ђацима. Међутим, главни проблем наших ђака је њихова немогућност да све обавезе постигну. Да ли сте се Ви сусретали са тим проблемима?
– Жалила сам се и ја наравно, али сматрам да, као и мене, и моје ученике краси свест о томе да је живот један, непоновљив и да га треба искористити. Треба искористити сваки дан, carpe diem. Међутим, треба увек наћи и времена за себе.
др Милан Милошевић, дипл. инж. електротехнике, бивши ученик Гимназије
Како се осећате поводом јубилеја школе коју сте завршили?
– Одлично се осећам. Од завршетка Гимназије ја сам пропутовао, а и даље путујем. Међутим, некако је најлепши осећај и буде се топле успомене када се вратим овде.
У поређењу са иностраним школама, пошто сте имали прилику да се школујете у Енглеској, какав је рад наше школе?
– Школа је доста напредовала од оног времена када сам ја похађао њене часове. Кабинети су осавремењени, професори комуникативнији. Овде има толико могућности за ђаке да напредују и да се усавршавају. Тога раније није било у оволикој мери. Наравно, данас је време технологије и логично је да ће се школа унапређивати сходно времену. Што се тиче других школа, мислим да наша Гимназија не заостаје, штавише имам утисак да је и боља.
Зашто мислите да је наша школа боља у поређењу са другим школама?
– Просто зато што у мањој средини постоји један приснији однос између професора и ученика, те је нормално да ће сарадња и успех ђака бити бољи. Тако нешто је теже да се развије у већој средини. Постоје и много веће разлике. На пример, у Србији се знање награђује – освојена места на такмичењима, одличан успех, док је у другим државама то ређи случај. Да је наша школа престижна, показатељ су и освојене награде њених ђака у државној и међународној конкуренцији.
Како је изгледао Ваш школски живот? Да ли сте имали времена за све?
– Прва ствар – то је било једно сасвим друго време. Употреба мобилних телефона још није заживела. Сећам се да сам дневно учио јако пуно, на шта данас гледам као на грешку. Мислим да није било потребе да жртвујем толико свог времена учећи. Са овим садашњим искуством нашао бих начина да издвојим време и за себе.
Какав је био однос између професора и ђака у Ваше време?
– Што се мене тиче, поштовање је увек било на првом месту. Тада није било толико другарског односа између ђака и професора; више је била изграђена дистанца. Наравно, професори су нам увек излазили у сусрет.
Марко Петровић, ученик трећег разреда Гимназије
Како ти се чини изложба поводом јубилеја наше школе?
– Атмосфера је одлична. Свиђа ми се како су припремили изложбу и што се види историја школе у коју идем.
Да ли мислиш да сада, као ученик, имаш више могућности него деца која су била ђаци наше школе пре?
– Мислим да се значење појма „ученик“ није мењало, јер је наша Гимназија позната по свом константном раду на високом нивоу и мислим да су ученици имали једнак третман. Верујем да се исто знање преносило без обзира на услове и материјал који су имали.
Пошто си ти фотограф, да ли мислиш да наша школа пружа довољно средстава да се ученик изрази на уметничком плану?
– Одговорићу у име свог одељења, пошто у њему има пуно уметнички настројених ученика. Мислим да имам доста подршке од стране професора са те стране, јер ова школа подједнако вреднује креативност, као и знања и вештине.
Како видиш своје место у Гимназији?
– Бити ученик у Гимназији је добра ствар. Професори су обзирни и постоји то поштовање према ученицима и њиховом слободном времену. Такође, труде се да упознају ученика и његова интересовања и према томе граде своја очекивања.
Као ђак наше школе, да ли би хтео да промениш нешто у њеном раду?
– Можда је једино што бих променио у нашој школи та реч „мораш“, која је прилично честа. Мислим да ми, као ученици, имамо довољно обавеза и да наше слободно време не би требало да има ту одредницу „мораш“.
Да ли ти налазиш то слободно време или имаш превише школских обавеза?
– Ко хоће, имаће времена за све. Међутим, за неки врхунски успех неизбежно је жртвовање слободног времена●