Пише: Урош Љубисављевић
,,Део снаге сам која вазда жели да твори зло, а увек добро сазда“. (Мефистофелес у Фаусту)
У свим културама постоји, више или мање, слична легенда о човеку који твори компромис са злом, тј. Сатаном, зарад извесних повластица. Од Библије до Марлоовог Фауста ова легенда је доношена и причана на релативно исти начин, но Јохан Гете нам доноси њен упечатљивији смисао, кроз бројне поетичке иновације.
Говорити о композицији Фауста прилично је незахвално, али би ваљало напоменути кључна обележја ове драме, која су заправо у функцији смисленог одређења дела. Драма је препуна средњовековних симбола. У њој изостаје кохеренција међу секвенцама, што се одражава у бројним дигресијама (нпр. епизода о Валпургиној ноћи), а за последицу има нарушавање естетске хармоније дела.
Фауст је интелектуалац који се тренутно налази на критичком нивоу мишљења (по Кантовој подели), тј. на највишем нивоу. На самом почетку лако се уочава да је Фауст, тражећи одговоре на Јасперсове такозване граничне ситуације, односно на питања смисла, која су у овом одређењу чисто филозофска, покушао свет објаснити теологијом (догматски –најнижи ступањ мишљења), па потом науком (скептички ниво), али и да му то није успело.
Ограниченост мисли догматизмом ма које врсте је сама по себи јасна, али немогућност науке да одговори на питање смисла је овде носилац логичког акцента.
Наиме, наука као таква концентрисала је своју енергију на објешњење света кoји нас окружује – спољашњег света, и по методама је чисто емпиристичка. Насупрот томе, човек, са својим иманентним светом носи трансценденталну компоненту бића, коју би дуалисти назвали дух. Ова компонента је за науку незамислива, те је наука негира, одакле и произилази немоћ науке да одговори на суштинска питања.
Фауст, суочен са ограниченошћу сазнања, постаје незадовољан собом и меланхоличан. У том тренутку настаје једино право филозофско питање (по Камију), једини прави проблем човека – самоубиство. Фаустова неодлучност се у књижевноисторијском смислу може одредити управо оним промашеним пуцњем Чеховљевог Ујка Вање, а у поетичком смислу одсуством храбрости, које је оправдано егзистенцијалном промашеношћу, и сазнањем о тој промашености.
Заиста, тешко је поверовати да би самоубицу сазнање о сутрашњем великом празнику одвратило од чина. Овде, сходно томе, долазимо до схватања да је Фауст тражио разлог таквог одлагања.
У овом тренутку Гете уводи Мефистофелеса у дијалог са Фаустом, што наводи на закључак: да је човек задовољан собом, враг не би имао разлога да постоји. Мефистофелес, Сатана главом и брадом, по свему судећи, толерантан је у односу са Богом, којег назива и својим господарем у Прологу на небу. И на небу, међу силама, влада хармонија. Бог, уверен у компоненту добра свих људи (јер Бог ствара човека по лику своме), брани Фаустову оданост правом путу, иако је она тренутно конфузна: ,, …нагоном мутним вучен, добар човек правога пута свога је свестан увек“.
Мефистофелес, носилац зла у сваком човеку, (зато и изазива симпатије читалаца), ставља се у позицију антипода Божјег, уверен у своје способности, речима: ,,У реду, де! Те приче добро знам/ Ал’ ово ‘довек’ проћи ће у мах“.
Ваљало би напоменути да оваква атипична равнотежа космичких сила влада и у Булгаковљевом роману века Мајстор и Маргарита.
У следећем делу драме већ се представља Фауст, у чијем се ставу, индиферентном наизглед, види та пољуљана оданост ,,правом путу“, коју је најпре Бог поменуо. Ово је кључни тренутак, јер се увиђа да ни Бог ни Мефистофелес не искушавају Фауста, већ он сам то чини. Мефистофелес се представља као део силе зле тежње, али доброг делања, чиме указује на своје прапорекло, те суштински даје обележје управо човековом карактеру. У потврду наведене теорије може се навести Фаустов превод логоса као дела, који Фауст даје у разматрању уводне реченице Светог писма: ,,У почетку беше логос“.
Дакле, човек не само физички, већ и мишљу својом делује, а та делотворност је један од корака који води ка смислу.
Оваквим стицајем прилика Фауст прихвата опкладу са ђаволом, која поново, својом оригиналношћу, сведочи о Гетеовој поетичкој генијалности. Наиме, по први пут у историји дела и предања о Фаусту нема уговора, већ се опклада заснива на чистом компромису, наравно неправедном, какав је и сваки компромис. Зато ће скоро век касније Хенрик Ибзен рећи: ,,Компромис је враг“.
Мефистофелес потом Фаусту показује свет порока, грехова и разврата, у којем опет водећу улогу имају људи, тј. човек. Овде је важно напоменути да је Гете био велики поштовалац антике, те се стога овакво обликовање човека може довести у везу са Протагорином филозофијом: ,,Човек је мера свих ствари“.
У панорами овосветовног посрнућа постоје и епизоде оностраног и фантастичног попут ,,Вештичине кухиње“, које једноставно произилазе из логике фабуларног тока, те их се не треба посебно дотицати.
У једном тренутку Фауст ће од Мефистофелеса затражити оно што му овај није показао и над чиме ће и сам признати да нема моћи, а то је љубав, тј. Маргарета. Дакле, уводи се принцип универзалне космичке љубави, која покреће светове, као у Дантеовој Божанственој комедији.
Маргарета, чиста и невина утопија човека, јесте управо оно што Фауст жели. На исповедању је, наиме, била без грехова, али ће се ипак препустити љубавном замаху. Неће то урадити ни због накита, нити ма каквог другог покушаја Мефистофелеса да стекне њену наклоност, већ из чисте експресије својих осећања према Фаусту.
У прилог секвенционој некохерентности композиције иде и грађење лика Гретице.
Фауст се служи Мефистофелесом, а овај пак својим злокобним адутима, те ће то довести до тровања Маргаретине мајке и убиства њеног брата од стране Фауста. Ово ће резултирати и вербалном драмом на релацији Мефистофелес – Фауст.
Но, Фауст ће бити крив за Маргаретин највећи грех (судећи по простору који му је дат у делу), а то је чедоморство. Овде се може спољашње приступити делу и дело се довести у везу са периодом у којем је настало.
Маргарета, свесна својих деструктивних поступака, одбија да одбегне са Фаустом, те јој лик можемо свести на сушту инкарнацију речи Божје:
,,Суду божије правде,
Ја се теби у свему препуштам“.
Потом ће Маргарета коначно одабрати свој пут и потврдити констатацију Бога са самог почетка драме: ,,Твоја сам, Оче! Од тебе чекам спас!
Помози!
Окружите ме, анђеоске чете!
Ушчувајте ме, војске свете!
Хенриче, пред тобом се грозим!“
Дефинитивно је ова осуда Фауста од стране Маргарете његов највећи и смислено најпрецизнији пораз. Ова осуда је пропраћена гласом одозго: ,,Спасена је“.
У самом закључку осврнућемо се на атипичност и иновативност Маргаретиног спасавања, али и на Фаустово спасење у другом делу драме, и то без покајања. Логика Маргаретиног спаса је очекивана и оправдана, са ововековног становишта, али је Фаустово избављење посве нелогично. Можемо га једино правдати тиме што га је Маргарета од Богородице измолила, или се пак можемо придружити схватању Хермана Хесеа: ,,Сви греси у себи већ носе опроштај“.