Пише: Марија Јевремовић
Не постоји много правих речи којима се може описати драгоценост и неопходност речи знање. Као да је целокупан свет затајио у њеном превођењу, те јој је једноставно наденуо значење „све оно што је човеку познато“. Међутим, њено значење је толико сложеније да превазилази све границе објашњивости које наш вокабулар поседује.
Започињем дан истоветно као и сваки пре њега. Радим оно што најбоље знам – одлажем обавезе. Чини се да нимало не одударам од оне карактеристичне младалачке црте, која подразумева да је жеља успех и знање, али су учење и радна етика стране непознанице. Ходам улицама, не обазирући се на живот који протиче крај мене. Ипак, и да не желим, не могу затварати очи пред највећом благодети овоземаљског света. Пажњу ми привлачи благи мирис из оближње пекаре. Рано је и хватам прилику да посматрам спретне руке пекара како увијају тесто. На другој страни улице поправљају велики поштански сат, а поред мене пролази мали уображенко, који се већ увелико хвали старијој жени савладаним и вештим рачунањем. Сваким минутом ми значење речи знање постаје некако све светије и чистије. Знање је неопходно, нешто без чега наивни људски род не може испратити корак живота. Седам на оближњу клупу и дајем времена својим мислима да се скупе и сложе како би их јасније разумела. Крај мене пролазе деца. Узбуђено журе ка школи, успут препричавајући научене лекције. Гледам замишљено за њима. Моје мисли узимају такта.
Пут до знања је пре био резервисан само за неколицину повлашћених. Данас, у мору информација и непресушних река приступачних података, човеку је тешко усадити жељу за учењем. Сви хоће успех и надају се знању, а нико не улаже труда у први корак. „Дозволите да вам објасним“, расправа се води у мени и један одважан део моје свести иступа на сцену. „Постоји једна реч, која, скривена у сенци знања и успеха, представља нит везе исмеђу њих“, наставља упорно глас. „Та невидљива, а ипак позната и често избегавана нит названа је учење. Људи безобзирно журе да прескоче тај главни степеник и рашире руке у нади да ће им знање само пасти на груди. Заправо, иза тог заобиђеног степеника сачекаће их само непремостиви зид њиховог сопственог незнања“.
Ту глас престаје са говором и у мени преовлађује тишина. Осећам да је ударио право на понос целе моје генерације, која за вечитог непријатеља прихвата само учење и стрпљење. Међутим, не могу, а да се не сложим. Данас, када светом влада знање,када снагом можеш оборити једног човека, а знањем хиљаду њих, ми бирамо лењост. Толико тога нам се нуди, па опет са непознатом тежином окрећемо странице књига, гледајући празно у оне исписане речи и молимо се да нам знање буде сервирано без муке. Безобразно смо свесни неизвесности своје будућности, која се заснива на величини нашег знања, па ипак злоупотребљавамо дане. „Преданост!“ Изговарам док устајем са клупе понесена важношћу сопственог унутрашњег монолога. „Преданост треба бити радо уступљена учењу“. Пуштам ноге да саме бирају пут док се окрећем својим мислима. Питање одмах бива изгласано на седници у мојој глави и онај исти гласић поново проговара, овог пута жустрије: „Када смо престали повезивати знање са срећом?“ Чека одобравање и ја незнатно климнем главом у виду слагања. „Када је засићена она урођена глад за знањем“, наставља, „и кад су већ проходане оне силне степенице напретка?“ Не допуштајући му да узме превеликог замаха и подигне буну, придајем значај својим седамнаестогодишњим мислима. Већ осећам побуњеног школарца, вечитог противника дугих часова учења, како испливава на површину и схватам да то није била најбистрија идеја.
Срећом по мене, чудно позната врата, свакако не плод моје маште, враћају ме у стварност. Убрзо схватам да ме је пар мојих драгих патика довео пред школу. Пут већ толико близак да га познајем по срцу. Одлучивши да вредност тог увида испитам касније, отварам врата и ступам у хол. На први мах ме обавија пријатна топлина, али не таква топлина која врца из запаљених комада дрвета зими са намером да само угреје омрзла тела. Топлина која прожима тело и долази све до самог срца. Ту га она жари и осећај спокојства и смирености брише и последњи траг прљавог жига раздвајања, који дели овај свет и људе. Зато није тешко волети школу. Унутар ње сам чиста, бела и неукаљана индивидуа спремна да буде обојена искључиво и само знањем. Осећам се махом превареном туђим речима да између ових зидова младост вене у неповратну прошлост.
Међутим, док пролазим ходником, кроз главу ми пролазе увек сличне мисли. Хватајући у пролазу обрисе слика ђака претходних генерација, не могу, а да се не запитам да ли сам достојан наследник свих оних који су пре мене корачали овим ходником. Знам да угледањем на њих могу само напредовати, али не могу оспорити проклетство незаинтересованости уткано у моју генерацију. Стижем у познату ми учионицу и заузимам своју клупу. Погледом се трудим да обухватим све вредности једне учионице. Клупе, које скривају превише разнолике младости, табла, која препричава вишедеценијско прикупљено знање. Те и онај гласник вечне воље ове школе да посади најмоћније семе знања у све младе главе – руке професора. Важне колико и њихове саме гласне жице, а представљене као срце сваке образовне установе. Оне, које вођене искусним, али ипак саосећајним професоровим мислима, настоје да са пуно разумевања испишу олакшања огромних лекција. Некад оне у журби и заносу забораве на време и задрже још који минут више ђачку пажњу за себе. Међутим, приговору ни трага, јер те руке само журе да пренесу дух школе на нове генерације и усаде га у саму дететову срж. И на крају најбитније – све оне незаинтересоване младе главе које су у стању да обезвреде труд тих истих руку. У ваздуху висе узалудно потрошене речи на главе усредсређене само на заносни зов сопствене усплахирене младости.
Осећам тежину снова потиснутих величином очекивања.Знање је валута коју цео свет признаје за цену успеха. Међутим, оно је скупо и може га купити само упорност у пару са стрпљењем. Ипак се не може очекивати спретно трчање, ако се пре тога није увежбало ходање. Знање постоји само кроз учење. Стога свет, или макар моји вршњаци, познаје тежину учења. Одрасли ми кажу да је то само тренутна мука, да издржим. Да наставим уклапати се у њихове већ давно установљене шаблоне. Говоре ми да је умни рад физички неиздржив, па онда очекују да се само њиме и служим. Не желим живeти туђе снове, али схватам неопходност образовања. Не знам само да ли свет схвата значење речи упорност.
Увек сам веровала да ће, ако посветим себе учењу, мој видик сваким даном брисати границе ширином. Да ћу учењем, размишљањем развити моћ контролисања сопствене будућности. Знање садржи уредно поплочан пут ка слави и успеху, јер је оно једини начин сагледавања и разумевања звезданог бескраја. Као каква крила која су небеса бацила људима, знање уздиже људе до тих истих висина. Са тим уверењем ја очувавам искру своје упорности. Проводим ноћи са оловком у рукама. Ако се питате зашто, онда вам поента мојих речи бежи. Једноставно да се покажем. Учим да се истакнем и издвојим своје постојање у мору истоветних.
Одавно сам начинила тај први корак и посадила семе звано знање. Испрва је то,признајем, било из чисте љубави и бојазни да не изневерим родитеље. Али због те несмотрености сада својевољно свакодневно заливам то семе упорним учењем. Ја, која сам рођена са познавањем само речи незнање и која сам могла видети само пустиње сопственог незнања, сада гледам у свемир бескрајних могућности. Он се непрестано шири сваком новом књигом која силом приморавања или пак мојом вољом прође кроз моје руке. Дете, које је веровало да је његов град цео свет, сада тек има прилику да провири преко граница у пространо незнање. Бити свестан свог незнања је први корак ка знању. Повучена интригом, ја ћу наставити да претварам песак у знање, гомилајући тако ту драгоценост. Са превише нових, тек откривених и непознатих мисли, показала сам себи да само гладујем за још већим знањем. То више није велика чежња мојих родитеља да ме образују; то је сада моја жеља да развијам саму себе и негујем своје мало семе. Семе које сад већ има танано, али чврсто стабло. Стабилно, потковано добрим знањем. Сад га гранам у различите правце ,којима смер одређује моја заинтересованост.
Желим од сад, па до једног дана у будућности да берем плодове сопственог знања и уживам у укусу упорности своје младости. Зато учим. Учењем оштрим своју оловку, затупљену речју незнање, како бих великом свету парирала сопственом величином. Сву ту младост тренутно трампим за знање у нади да ће можда свет једног дана трампити са мном парче своје историје за то исто знање. Узрок сваког бола и тешкоће наше планете је незнање, а ја желим поседовати тај једини лек који се стиче учењем. Међутим, неког знање поквари, а неког поправи. Чини се да, ако данас и учимо, учимо из чистог ината. Учење је, на неки начин, неоспорива жеља човека да надговори другога. Још се само неколицина кити њиме; већина га употребљава као оружје. А ипак, ако поделиш то исто знање, кажу да си осигурао себи пут ка бесмртности. Све у свему, исплати се поклонити време и стрпљење учењу. Оно што се научи, после ти ни живот није кадар одузети.
Моје мисли сурово бивају прекинуте познатим звуком школског звона. Учионица је одвећ пуна независно од моје непажње и замишљености. Професор, као ведар извор знања, ступа кроз врата. Налазим себе како склапам одлучно договор са собом да опет залијем своје младо дрво, те отварам свеску спремна да ухватим сваку кап тог драгоценог знања.
Без имало пристрасности или субјективног мишљења смем тврдити да је знање онај блистави драгуљ у ризници људске баштине. То митолошко биће, које постоји колико и само човечанство, настоји да вечно удише искре разумевања људског рода, дајући му тако могућност избора. Уверавам вас да нема ни трунке хиперболе у мојим речима када је вредност знања у питању. Непроцењиво је ипак слаба реч. У време када су материјално и спољашњост постали тренд можда цитат „Корени учења су горки, али су плодови слатки“ константно излази на површину како би служио као врста моралног компаса, усмеравајући поново људе на курс до повластица које они могу прикупити само фалсификовањем искушења током школовања.
Учимо да бисмо упознали живот, а кроз наше учење ће живети све претходне генерације. Ако ко чезне за вечним животом, схватиће да је стара душа само онога који нема више жеље учити. Живот је вечито учење.
Есеј Марије Јевремовић поделио је прву награду књижевног клуба Трачак из Свилајнца на конкурсу поводом обележавања 140 година од оснивања Гимназије у Свилајнцу, октобра 2017.